La MaMa Theatre, New York
u saradnji sa
Qendra Multimedia, Prishtina, Theater Atelje 212, Belgrade and My Balkans, New York

A trans-Atlantic theatrical project between USA, Kosovo and Serbia
With artists and creators from USA, Kosovo, Serbia, Italy, The Netherland, Albania and Switzerland
Performed in English language

by: Jeton Neziraj
Directed by: Blerta Neziraj
With: Onni Johnson, Svetozar Cvetković, George Drance, Eugene the Poogene, Valois Mickens, John Maria Gutierrez, Mattie Barber-Bockelman, Ivan Mihailović, Matt Nasser, Verona Koxha
Composer: Gabriele Marangoni
Costumes: Gabriel Berry
Stage design: Marija Kalabić
Choreographer: Gjergj Prevazi
Visual and light concept: Nico de Rooij
Dramaturges: Dimitrije Kokanov, Zishan Ugurlu
Producer of the Balkan Bordello: Beka Vučo
Production coordinator: Maud Dinand
Lighting: Yann Perregaux
Ass. director: Gëzim Hasani
Translator: Alexandra Channer
Production manager: Kushtrim Sheremeti
Technical support: Mentor Berisha
Sound design: Damiano Meacci / Tempo Reale
Ass. costume designer: Flaka Rrustemi
Video: Ilir Gjocaj

Stvarnost pomešana sa mitom

Tih septembarskih dana 1975. godine deveti Bitef, upriličen pod zvaničnim nazivom „Između mita i stvarnosti”, doveo je u Beograd plejadu svetskih pozorišta sa istoka i zapada: od francuskih i sovjetskih institucionalnih pozorišta do japanskog No teatra, preko Tunisa i Atine, istočnog i zapadnog Berlina i Varšave, Brisela i Glazgova, do Skoplja i Ljubljane. Te godine u Beograd došla je i „La mama”… Zlatnog vremena Bitefa, sedamdesetih godina prošlog veka, kada je Beograd bio stecište svetskih umetnika, ovako se proteklih dana prisećala Beka Vučo koja godinama unazad živi i radi u Njujorku, a koja je baš u tom periodu bila deo pobedničkog tima Ateljea 212 i Bitefa.

Sa Bekom Vučo razgovarali smo u Atelje 212 sa kojim je delila slavljeničku radost povodom obeležavanja 65 godina postojanja ove teatarske kuće. Sa Ateljeom 212 nastavila je i profesionalnu saradnju, budući da je producent nove predstave „Balkan bordello”, rađene prema drami Jetona Neziraja, u režiji Blerte Neziraj, nastale u koprudukciji Ateljea 212, pozorišta „La mama” iz Njujorka i teatra Kendra iz Prištine, uz podršku Fondacije Moj Balkan Njujork/Beograd.

‒ Iako je to bilo drugo gostovanje čuvenog njujorškog avangardnog pozorišta „La mama” na Bitefu (prvi susret bio je 1970. godine na četvrtom festivalskom izdanju), Elen Stjuart je ovoga puta došla prvi put. I to je bila prava senzacija! Mira Trailović i Elen Stjuart su se poznavale godinama, ali je dolazak „Trojanki” u režiji tada mladog Andreja Šerbana u Beograd bio poseban događaj: mit za sebe. Sećam se da sam u tadašnjoj funkciji sekretara i pomoćnika glavnog organizatora Bitefa, od Mire Trailović dobila važan zadatak: da se posebno brinem za pozorište iz Njujorka. Praktično, 24 sata ‒ priseća se za „Politiku” Beka Vučo i dodaje:

‒ Danas ne mogu baš da se setim šta je to tačno značilo, mislim da ni Mira Trailović tada nije znala šta bi to trebalo da bude. Činjenica je da je „trupa” bila izuzetno brojna, kako glumaca i plesača, članova administrativno-tehničkog osoblja, tako i saradnika, prijatelja i poznanika koje je Elen Stjuart vodila sa sobom kao neko pleme, gostujući po Evropi, od jednog do drugog festivala. Nije to sve bilo lako ni uhvatiti ni sagledati.

Beka Vučo pridružila se 1973. godine upravi Ateljea 212 i Bitefa kada je, direktno sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu postala bliska saradnica Mire Trailović i Jovana Ćirilovu najpre u svojstvu sekretara ove pozorišne kuće i festivala, a kasnije i operativnog direktora.

‒ Sa „iskustvom” od već tri Bitefa, ozbiljno sam shvatila dobijen zadatak i nisam ispuštala članove teatra „La mama” iz vida: od hotela „Slavija” gde su odseli, filmskog grada u Košutnjaku gde su se predstave izvodile, Ateljea 212, restorana gde su jeli, intervjua koje su davali, do prijema u rezidenciji američkog ambasadora, okruglih stolova, tehničkih proba i naravno predstava. Upoznala sam čuvenu Elen Stjuart na delu, a kao da sam je negde već srela po duhu, načinu ophođenja, osmehu, upornosti. Možda u Ateljeu 212? Sve je pratila, sve je videla, sve je nadgledala, sve je vodila: sa neodoljivim šarmom i boemskim duhom Istočnog Vilidža ‒ seća se naša sagovornica.

Te godine Jovan Ćirilov napisao je u uvodnom tekstu kataloga Bitefa:

„Tokom celog našeg veka pozorište nije prestajalo da se bavi mitom, ali tek poslednjih godina mitu se pristupa sa svešću da se možda u njemu mogu pronaći odgovori o stvarnosti našeg vremena. Možda je ipak u tumačenju upravo helenskog mita u ’La mami’ najbolje sadržana teza o prožimanju stvarnosti i mita, ali je isto tako karakteristično da se reditelj Andrej Šerban pomaže afričkim i azijskim mitovima da bi dublje i svestranije izrazio svoju temu…”

‒ Tada nisam ni znala de će mi baš taj Bitef, susreti i poznanstva koje sam stekla jednog dana odškrinuti vrata njujorškog pozorišnog sveta. I u tim susretima se mit pomešao sa stvarnošću ‒ kaže Beka Vučo.

Njen bliski prijatelj, kako kaže, Dragan Klaić bio je presudna ličnost u odluci da ode na poslediplomske studije u Ameriku. Te godine promenio se njen profesionali, ali i životni put.

‒ A te davne 1972. godine još manje sam mogla da sanjam da ću evo posle nešto više od četiri decenije, kao producent spojiti „La mamu” i Atelje 212 preko Kendre. Život i rad u Njujorku naučio me je mnogim stvarima, stekla sam izvanredna iskustva, upoznala mnoštvo zanimljivih ljudi, puno toga sam upijala, koristeći svaki trenutak. A od prvog dana sam pokušala da što više „trošim” taj fascinantan grad, pre svega u onome što pruža u oblasti kulture i umetnosti. I zato je zadovoljstvo veće i značajnije što sam sa malim delićem Njujorka sada došla u Beograd i u moj Atelje 212 odakle je sve počelo ‒ veli Beka Vučo.

---