Moj imaginarni Balkan
Razgovor s Bekom Vučo vodila Aleksandra Jovićević
Tokom poslednjih trideset godina, Balkan je proživeo jedno nesrećno razdoblje u svojoj povesti. Pojam „Balkana“ mnogi često koriste u nepovoljnom smislu, a drugi žustro poriču svoju pripadnost regionu. Kako misliš da će tvoja organizacija Moj Balkan doprineti uspostavljanju zajedničkog balkanskog identiteta, uprkos tragičnim događajima koji su izazvali niz centrifugalnih procesa, atomizujući Balkan i stvarajući anti- balkanska negativna osećanja?
Cilj dobrotvorne organizacije Moj Balkan jeste da vrši povoljan uticaj u regionu. Istina je da su poslednjih trideset godina, kao i zlodela kojima je region bio izložen, donela pojmu „Balkana“ veoma nepovoljnu konotaciju. Međutim, nije to prvi put u njegovoj povesti. U rečnicima se pojam „balkanizacije“ određuje kao podela višenacionalnih država u manje, etnički homogene države.
Isti pojam se takođe koristi za razne vrste etničkih sukoba unutar multietničkih država. Reč „balkanizacija“ vuče korene iz Prvog svetskog rata i ušla je u širu upotrebu nakon njega, u kontekstu etničkog i političkog usitnjavanja koje je usledilo po raspadu Osmanlijskog Carstva, naročito na Balkanu, ali i u drugim delovima sveta.
Pozvala bih se na jednu od najboljih knjiga koje su napisane o Balkanu – Imagining the Balkans (Oxford University Press, 1997) / srpski prevod: Imaginarni Balkan (Biblioteka XX vek i Čigoja štampa, 1999). To je studija i kritička analiza poimanja Balkana i trebalo bi da bude obavezna lektira za svakoga ko hoće da razume Balkan, njegovu povest i poreklo. Najveće dostignuće te knjige leži u izuzetnom kvalitetu istoriografskog rada koji stoji iza nje, kao i u njenom sjajnom stilu i intelektualnoj preciznosti. Ona predstavlja jedan vrlo radikalan istorijski zahvat, zato što pruža izuzetan uvid u Balkan i nastoji da dekonstruiše jednu tendenciju u nastajanju, koja vodi ka novoj polarizaciji po završetku Hladnog rata i rušenju poredaka državnog socijalizma u Evropi (istočnoj i zapadnoj). Ratovi u bivšoj Jugoslaviji, kako Todorova ističe, dodatno su zaoštrili to novo intelektualno viđenje. Tokom devedesetih, Balkan se sve više poimao i konstruisao kao „drugo“ unutar Evrope. Ključni argument Todorove bio je da ta „zamisao“ nije nova – naprotiv. Evo jednog navoda koji je meni veoma važan: „Balkan se često koristio kao odlagalište nepoželjnih odlika na čijim temeljima je građena auto-idealizovana slika ’Evropljanina’“. Ja se sa time potpuno slažem.
Ja ne vidim Moj Balkan kao mesto gde bi trebalo da se stvara nekakav zajednički balkanski identitet, već pre kao put za približavanje Balkana (njegovih brojnih predstavnika u kulturi i umetnosti) suštinskim evropskim vrednostima, kao što su sloboda, poštovanje drugih, tolerancija, solidarnost, intelektualna radoznalost, da pomenem samo neke.
Kako će tvoj rad, kao i misija tvoje organizacije, doprineti većem prihvatanju Balkana u svetu, budući da se ovaj region već veoma dugo poistovećuje s ratovima i pustošenjem, a manje sa svojom jedinstvenom, bogatom kulturom koja živi uprkos destruktivnosti koju potpaljuju spoljni činioci a unutrašnja suparništva je podstiču?
U opštim crtama, misija Fondacije Moj Balkan nije da doprinese „većem prihvatanju Balkana u svetu“ – to bi bio ogroman zadatak, koji verovatno ne bi bilo lako ispuniti. Naša nastojanja su skromnija. Misija koju smo skicirali članovi upravnog odbora „Mog Balkana“ i ja jeste konkretno da pronalazimo te veoma sadržajne džepove kulturnih aktivnosti na Balkanu – a ja znam da ih ima mnogo– i da im pomažemo da se razvijaju, rastu, evoluiraju, sazrevaju i šire, da ih osvetljavamo i omogućavamo im da napreduju i uspevaju, u nadi da će njihov značaj i uticaj ostaviti traga na društvima iz kojih dolaze.
Kako bi misija tvoje organizacije mogla da doprinese brisanju granica i méđâ između ljudi i naroda? Šta će biti zajednički imenitelj koji bi mogao da okupi ljude i narode regiona u jednom produktivnom dijalogu?
To svakako nije lak zadatak i mi smo svesni činjenice da to o čemu govoriš nikada neće moći u potpunosti da se ostvari – ali to ne znači da treba da odustanemo! Oni koji bolje poznaju region i koji su u njemu aktivni znaju da je mnogo toga već urađeno. Već smo svedoci brojnih regionalnih inicijativa koje pravazilaze granice: to su umetničke razmene, pokretljivost kulturnih radnika, saradnja koja dovodi do uspešnih i istaknutih, može se reći, revolucionarnih događaja. Neki dobri primeri mogle bi da budu aktivnosti organizacije „Ćendra multimedije“ (Qendra Multimedia) iz Prištine (Kosovo), „Akcije“ i „Crvene“ iz Sarajeva i „Abraševića“ iz Mostara (Bosna i Hercegovina), „Krokodila“ i Centra za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda (Srbija), aktivizam organizacija „Mama“ i „Clubtura“ iz Zagreba (Hrvatska), kontinuirani rad „Lokomotive“, „Kino Kulture“ u Skoplju (Severna Makedonija), da navedem samo nekolicinu, kao i impresivne inicijative Evropske kulturne fondacije na Balkanu (European Cultural Foundation in the Balkans) sa sedištem u Amsterdamu, kao što su „Kultura Nova“ ili inicijativa „Tandem“ koja je u toku, kao i najnovija inicijativa izazvana kovidom, Evropski fond kulture solidarnosti (European Culture of Solidarity Fund). U Sarajevu oktobra 2011, sigurno se sećaš, zajedno s Milenom Dragićević Šešić, nas tri smo upriličile impresivan skup kulturnih radnika iz regiona Balkana – „Suočavanje s prošlošću / Stvaranje budućnosti“. Najvažniji ishod tog okupljanja bilo je stvaranje značajne regionalne kulturne inicijative, „Kooperative“, koja je i dalje prisutna i živi na Balkanu. Moj Balkan je tamo, zajedno sa svima njima – i mnogim drugima – slično opredeljenim udruženjima i pojedincima, koji polaze od pretpostavke da se granice među ljudima i narodima mogu izbrisati, ali bilo bi previše optimistično tražiti da one sasvim nestanu. Jedna stvar na koju ćemo nastojati da se usredsredimo što više jeste pomirenje između različitih delova regiona. To je bio velik kamen spoticanja svih ovih posleratnih godina i tu su napravljeni samo neki sasvim mali koraci, koji jedva da se vide. Pitanje pomirenja i dalje je jedan od najteže dostižnih i najspornijih pojmova kada je reč o obnovi posle sukoba, izgradnji mira i tranzicione pravde. Treba da gradimo na temelju pozitivnih i već učinjenih koraka i da radimo s različitim zajednicama širom Balkana – otvarajući teška pitanja – i koristeći brojne i raznovrsne projekte u oblasti kulture i umetnosti, koji mogu dovesti ne samo do produktivnog dijaloga, nego i do razumevanja prošlosti. Upravo je to ono što vidimo kao suštinu naše misije.
Da li je kultura delotvorno oruđe za pokretanje razumevanja i saradnje, uz prevazilaženje ograničenjâ koja nameću politička isključivost, netrpeljivost i mržnja koje se u regionu neprestano stvaraju od početka 90-ih?
Umetnost i kultura zaista mogu da doprinesu, tako što će zapaliti nadu i maštu i izvesti ljude na put otkrića i promena. Umetnički rad visokog kvaliteta može povezati ljude na neočekivan način, gradeći bezbedne prostore u kojima će pojedinci moći da žive verni sebi, s verom u povoljnu budućnost, posebno u doba sukoba ili nakon sukoba i raznih kriza. Negde sam pročitala da rešavanje problema, kakvi god da su, traži „ansamble a ne soliste“. Namera nam je da Moj Balkan sarađuje s partnerima raznih vrsta, širom regiona, a ako bude prilike, i van njega, uključujući umetnike i delatnike u obrazovanju, vodeće ustanove, udruženja običnih ljudi i darodavce, sve one koji bi doprineli ostvarivanju naše misije itd. Pored toga što je očigledno nestranačka i nepolitička organizacija, Moj Balkan će svoje aktivnosti upravljati ka svima, naročito ka novim i mlađim glasovima, omogućavajući im da pronađu svoje odgovarajuće mesto i okvir za svoj rad.
Da li su te tvoje iskustvo i znanje sakupljeni tokom godina rada na mestu regionalne direktorke za Balkan pri Fondacijama za otvoreno društvo naučili važnim lekcijama kako se zajedničkim poduhvatima mogu prevazići nesporazumi, netrpeljivost i podele? Kako ćeš to životno iskustvo primeniti u ovom novom projektu?
Mnogo sam naučila za tih trideset godina koje sam provela radeći na Balkanu pri Fondacijama za otvoreno društvo. To je svakako bio najznačajniji i najvažniji deo mog profesionalnog života i stvari koje sam tamo naučila nemaju cenu. Imala sam privilegiju da radim s neverovatnim umovima, koji ne samo što su uspostavili Fondaciju, nego su je i vodili i bili duboko posvećeni Balkanu. U isto vreme, na terenu sam neposredno radila s ljudima iz čitavog regiona koji su se svih ovih decenija hrabro borili za ideale otvorenog društva i demokratije, jednakosti i ljudskih prava. Radila sam i s kolegama u Aziji, Africi, širom SAD i Južne Amerike i drugih delova Evrope – učeći i deleći njihova iskustva, nade, loše i dobre trenutke. Prikupila sam dovoljno iskustva za nekoliko knjiga. Zajedno s ljudima koje sam sama odabrala kao upravni odbor „Mog Balkana“, pokušaću da izvučem ono najbolje od našeg znanja i sposobnosti, da nastavim u pravcu demokratizacije, društvenih promena i uključivanja, u odabiru naših partnera, projekata, saradnji, stipendista itd.
Moj Balkan je mala organizacija i mnogo toga treba da se uradi da bi nas svuda prihvatali. Mnogo se oslanjam na veliku mrežu ljudi koje sam upoznala i s kojima sam radila i kojima sam tokom godina naučila da verujem, na mreže koje sam izgradila i čiji sam deo bila. Istovremeno, Moj Balkan treba da izgradi sopstveni identitet i ugled i ja na tome treba mnogo da radim. Nismo mogli teži trenutak da izaberemo za početak ove nove avanture – usred svetske krize, u trenutku kada su ekonomije gotovo uništene. Posebno je razoren svet umetnosti i kulture – od umetnikâ pojedinačno do velikih kulturnih ustanova po svetu. Ali, ja sam optimista, zato što mi se čini da u je u kriznim situacijama – organizacija poput naše najpotrebnija.
Kada sam 1991. počela da putujem širom Balkana, radeći za Fondaciju i slikajući većinu svojih susreta i iskustava za moju foto-dokumentaciju, nisam mogla ni da zamislim da ću, tri decenije kasnije, otvorivši moju zbirku ratnih fotografija Moj Balkan, gde sam počela da dokumentujem šta i koga sam sve videla, da ću i dalje imati tako čvrstu vezu s ovim delom sveta. Ali, zapravo, ljudi iz regiona s kojima sam radila i s kojima sam sve delila svih ovih godina jesu ono što me je držalo u pokretu. Njima su posvećeni zamisao i rad „Mog Balkana“.
Dr Aleksandra Jovićević je redovna profesorka na Odseku za istoriju, antropologiju, religije, umetnost i izvedbu na Univerzitetu „La Sapijenca“ (La Sapienza) u Rimu i gostujuća profesorka na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Dr Jovićević je predsednica Savetodavnog odbora Fondacije „Dragan Klaić“ za izuzetne naučnike koju su osnovale Beka Vučo i Milena Dragićević Šešić.